Kad sam vidio prognoze, odma mi je ovaj naslov pal na pamet. Jazz Jackrabbit 2. Koja je to dobra igrica. Uvek sam igral s crvenim zecom, zeleni mi je bil bezvezan. Moral ju bum opet nabavit. Samo legalni primjerak :). Tamo se pojavljuje zli snjegović koji mrzi zečeve. I danas sam videl par snjegovića u Ljubljani. Bili su mali, izgledali su pitomo, al kad narastu, uuuuuuuuu (sad si morate zamislit Zumbul-agu :)).
E, da, Ljubljana, maraton. Prvo faktografija: dijelim 92. mjesto kod muškaraca (ionak će me pitat koji sam bil pa da zapamtim) od 1008 finišera s rezultatom 3:06:33 (39 sekundi sporije od osobnog). Osim toga bilo je i 181 finišerka. Stvarno lijepa brojka za maraton.
Kao i lani išao sam u subotu s vlakom. Ovaj put kišobran iz razumljivih razloga nisam poslao u Njemačku :). Došao u hostel, koji je bio udaljen od starta treće cone najviše 100m. A bome ni cilj nije bio daleko. Bingo! Nakon kraćeg odmora otišao podignut startni broj i LJ-17 standardnu trkačku majicu dugi rukav. Obzirom da sam skužil da ove godine nije u poklon-paketu i buff, odlučio sam investirati 5 ojra u buff Ljubljanskog maratona. Još sam se malo muvo, po sajmu, pa otišao na kavu prije testeninke. Kava u 5 možda i nije bila najbolja ideja. Mogao sam uzet čaj na primjer. Oko 6 sam otišel i pojest tjesteninu. Skromna porcija. Tete vode brigu da ne pojedemo preveć pred sutrašnju trku. Otišel nazad u hostel. Malo pripovedal na engleskom s Kanađankom vijetnamskog podrijetla i Englezom. Pa se pojavili naši (netrkači).
“Vi ste meni predavali matematiku. Profesor Ferberuš!” – kaže jedan. A meni bed, ja se ne mogu sjetit čovjeka. Kad je to bilo, pred deset godina. Drugi iz ekipe se odma počne ispričavat: “Ak ne bute mogli spavat po noći, to je zbog mene.” Čovjek hrče, ispričao se unaprijed, i šta da mu kažeš, ništa, sve bu v redu. Bil sam ja u vojsci. O Bože, ovi njegovi, počinju vadit čepiće za uha. Stavim i ja sa strane paket maramica. I krene spavanje, a ja ne mogu zaspat, pa malo vruće, pa malo hladno. Onda se probudim, al ovaj NE hrče, pa se vrtim, pa opet malo zaspim. Prokleta kava.
Jutro. Šest i nekaj sitnog. Čmrljim do sedam. Idem jest nekaj. Evo još jedan naš. Prvi polumaraton. Ak se dobro sjećam AŠT-ovac Saša. Čovjek dobro odradio polumaraton. Uskoro StrojMachine počinje sa zagrijavanje i to čulo u sobi. Odmah su se svi susobari probudili :). Negdje oko osam izađem van da bacim oko na školarke :). Snijeg pada onako pošteno. Muvam se, muvam, ali slabo bacam oko i ništa ne ulovim. Krenuo je start, koncentriram se, al opet ništa. Nije moj dan. Odem popit kavu, znate što slijedi, preskočit ću taj dio, možda neko jede za računalom dok ovo čita :). Vraćam se u hostel, počinjem s pripremama. Majica s kratkim rukavima, pa na nju majica s dugim rukavima. Kratke tajice s najvećim žepom. Uguram vnutra tri gela. Zimska kapa, očale, rukavice i to je to. Dvajst minut prije starta, pa snijeg pada jako slabo, pa neću obuć vreću za smeće. Crnu. Veliku. Posle mi Tajči (ko zna jel ju smijem tak zvat; ma, riskirat ću) veli ma imaš tih kabanica za te stvari ko halve. Pa kako ja to ne znam? Usput čestitke curama na dobro odrađenim trkama.
Trka. Uvek čovjek ima neki plan. Inače, ja sam oduvijek sam svoj majstor. Malo nešto pročitaš, malo slušaš druge i nekaj sklepaš. Po nekakvim ovogodišnjim dosezima na polumaratonima i Plitvicama, bil sam donekle siguran da bih mogao ići 3:02:nešto. Naravno, da crv radi. Ak bi mogel ići 3:02 (uočite bez nešto), možda bi mogel, jelte, ići, i, … Nisam se mogel oslobodit tog crva do pred samu trku. ipak sam onda odlučil da ću ići na 3:02:nešto. I prvi krug je bil ok. Gužva na startu, dosta prestizanja ovih sporijih, bežanja s jednog kraja ceste na drugi. Nakon osam kilometara, skinuo rukavice. Bilo je ok. U konačnici prvi krug 1:31:59. Drugi krug. Nema više gužve. Vjetrić pirka. Al još uvijek ide. Osjećam se dobro. Vidim da idem nešto brže nego prethodni krug. redovito uzimam sve okrepe: voda, izotonik, čaj. Gelovi se troše po planu. I tako dođemo do tridesetog i meni postaje malo hladno i tako je to bilo do kraja. Nikako se više zagrijat. U jednom trenutku ko da ne osjećam prste na nogama. Pa opet malo puše. Ne sjećam se više gdje. Usporavam. Na 37. odustajem više od gledanja na sat. Ajmo samo maraton na pristojan način privest kraju. Nije da sam osjećal strgano, jako umorno. Zgleda da više nije bilo energije. Vjerojatno zbog hladnoće. Valjda se tijelo počelo branit: Zima nam je, a ti se tu zajebavaš i trčiš skoro gol. Energy: Access denied. I tako utrčao u cilj. Ne s rukama u zraku, niti s osmijehom.
Pokupim finišersku majicu i medalju. Ajmo na juhu. Nema juha. Nema. Pobogu. Pa potpiso bi da se odričem stare dezivne štednje za juhicu. E moji Slovenci! Malo bauljam. Nema juhe. Dođem u hostel. Presvučem se u suho. Kasnije ću se otuširat. Malo prilegnem, i odjedamput se počnem trest. A ništa, odma pod tuš. Dobro me ugrijalo. Odma sam si drmnul i pol litre rehidromiksa i jedan Aspirin Plus C (valjda to ne spada pod doping). Napokon i jedna dobra vijest. Stiže AŠT-ovac Saša i kaže da je juhica na drugom trgu. Yeeeessssss! Usput podigao i torbu. Poslije otišao na kmečku pizzu (špek, kranjska, hren, luk) i Laško (ma kakvo kuhano vino).
Rezime. Bilo je dobro. A da sam išel 3:02, umislil bi se, a i ne bi bilo zanimljivo. Zadovoljan sam. Ipak smo skupili još jedno vrijedno iskustvo. Odlično organiziran maraton bar iz moje perspektive (nije da sam relevantan po tom pitanju). Videl sam na fejsu od maratona da su se neki žalili na probleme s garderobom i na izostanak juhice u ciljnom prostoru. Dao sam si truda i išao čitat (jer ih prije nisam pročital baš temeljito) uputstva za uporabu maratona na stranicama maratona i piše ciljni lijak. Nekak mi to ne zvuči kao lokacija tamo daleko. To bi bilo to.
Mogel bi ić na neki proljetni maraton. Nisam još to iskusil.
